Višnja Odri, naša sugrađanka iz Borče, nije trčala za pehar ili medalju, trčala je za obećanje dato sebi

Subota, 6. novembar, 20h sati. Došli smo na Adu Ciganliju gde se održava Maraton nad maratonima. Kiša pada ujednačeno, tiho, pa na mahove jak pljusak okupa trkače. Višnja Odri trči svoj prvi ultramaraton. Pošto je trka pročela u 15h, ovo je njen peti sat trčanja. Da nismo upoznati sa time da je trka u toku, pomislil bismo da je reč o rekreativcima koji su došli da malo protrče oko Ade, nikome ko ih vidi ne bi palo na pamet da oni trče pet sati neprestano i da planiraju da trče sutra do 15h!

Hladno je. Magla se spustila, Ada je utonula u noć. Šetača više nema, samo labudovi lagano dremaju na površini vode. Nama zebu noge i odlazimo kući da se ušuškamo pored televizije.

Višnja Odri ostaje na stazi. Nasmejana i opuštena. Ona ne trči za rezultat, medalju ili pehar. Ona trči zbog obećanja datog sebi, da će istrčati ultramaraton uprkos tome što je atletičarka koja trči sprint.

Sa njom se nalazimo pet dana kasnije, da je pitamo kako je “preživela” ultru?

“Znam jednu priču o baka Anđi koja “prošeta”, “ispruži noge” do 100 kilometara, tako da je mojih 80 pretrčanih kilometara, ništa,” smeje se Višnja, a mi znamo da nije baš da je 80 kilometara “luk i voda”.

Da je ultramaraton nešto veoma ozbiljno i naporno svedoči i činjenica da se od 78 prijavljenih takmičara na startu Maratona nad marotonima pojavilo samo 28 učesnika, od kojih su tri žene: Višnja Odri (jedina žena iz Srbije), jedna Holanđanka i jedna Ruskinja.

Zašto baš ultramaraton?

“Oduvek sam nekako znala da ću jednom istrčati ultramaraton. I jednostavno je sada došlo to vreme. Postoje i trke koje traju duže: 48 sati, dva i više dana, ali sam ja znala da je 24h neki limit koji bih ja mogla da savladam sama sa sobom u normalnim okvirima. “

Kako si se spremila za ultramaraton?

“Ekspresno! Ali to ne bih preporučila nikome. To je bilo prebacivanje režima iz sprinta u ultramaraton. Ne znam da li iko radi tako nešto. Imala sam samo pet nedelja da se spremim. Trenirala sam tri puta nedeljno, išla sam na dužine, što znači da sam za jedan trening trčala po sat, dva ili tri i to se vreme povećavalo. Posle toga telo pati pa ti je potrebno vreme da se odmoriš, zbog toga i nisam mogla da imam više od 3 treninga nedeljno.

Psihički sam mnogo dobro bila pripremljena jer sam znala da neće biti lako. Tu sam dobro stajala – bila sam spremna na najgore. Znala sam da će da me bole i noge i tetive i mišići… “

Koliko se dugo trkači inače pripremaju za ultramaraton?

“Po godinu dana ili po šest meseci. Dobra priprema znači i brz oporavak posle ultramaratona, izdržljivost, dobre rezultate!

Ja sam pretrčala 80 kilometara za 24h i zadovoljna sam. Olakšavajuća okolnost za mene je bila ta što je Holanđanka odustala nakon 52 pređena kilometra. Meni su tada rekli da “imam” drugo mesto ako pretrčim preko tih 52 kilometra, što sam ja i uradila. Kada sam pretrčala 55 km i kada sam imala to drugo mesto obezbeđeno, odlučila sam da se malo odmorim.

Uđem u prostoriju za odmor koja se greje, a meni hladno tresem se. Ogrnem se ćebetom kako bih mogla da povratim telesnu temperaturu i gledam na trkače na stazi kako trče.

Mogla sam tu da odustanem. Imala sam to drugo mesto. Ali ja nisam došla na ultramaraton da bih trku završila u pola sata iza ponoći – htela sam da trčim do sutradan u 15h!

Gledam ja na te ljude koji trče po stazi, a oni lete, oni zuje… Koje su to ljudske gromade, čudo prirode. “

Da li ti je kroz glavu prošla misao: “Zašto ti je ovo trebalo?”

“Ne, nikako! Ni u jednom momentu. Nakon tog odmora, kada sam ponovo izašla na stazu kreće ono pravo, ono zbog čega sam ja došla da trčim ultramaraton.

Sve do tog momenta moja pažnja je bila rasuta, jer je tu bila moja porodica i prijatelji koji su me bodrili. Oko mene trkači, pa i šetači.. Ali nakon tog odmora, kada ponovo istrčavam na stazu, počinje trka zbog koje sam ja i došla na ultramaraton.

Kao da sam tada ušla u san. Ta Ruskinja koja nije prestajala da trči, tada mi kaže: “Dobro jutro!”, a do tada se nikome valjda obratila nije! E, tada sam shvatila da sam ultramaratonac, da sam tu s razlogom.”

“E, zbog ovoga sam ja tu“

Šta ti u tim momentima prolazi kroz glavu?

“Zamislite tu tišinu. Jednim delom staza prolazi kroz šumu, a drugim delom pored jezera. To sve liči kao san, kao poezija. A u meni neopisivi mir. Onda mi prođe kroz glavu: E, zbog ovoga sam ja tu.

I preplavila me velika zahvalnost što mogu da trčim, što sam dovoljno jaka da izađem na ultramaraton, što imam tu mogućnost.”

Da li je sada to tvoje srećno mesto, to sećanje na ultramaraton?

“Da, definitivno! Neki ljudi kroz meditaciju dođu do sebe, ja sam kroz ultramaraton. Trčanje oslobađa, menja čoveka. Kroz trčanje upoznaš sam sebe. Ja u žviotu nisam maraton istrčala, a ne 80 kilometara! Baš sam zadovoljna!

Ta trka je bila jedna duhovna trka! Povratak sebi!”

Mnogi kažu da porođaj preporodi ženu, a izgleda da isti učinak ima i ultramaraton?

“Kada su ujutru došla moja deca, pa mi kažu:”Šta ti se desilo sa licem, preporodila si se!” A ja im kažem da je to jedna noć provedena na vazduhu. Šalim se. Verovatno je to bio jedan preporod iznutra. Nešto se desilo! Jer ja nisma jurila rezultat, ultru sam trčala iz čistog zadovoljstva – za sebe, za svoj gušt!”

Kada smo kod dece. Ti si se tri puta porađala. Da li je teže poroditi se ili pretrčati ultramaraton?

“Čini mi se da sam u jednom momentu i rekla da je porođaj ništa nasprem ovih bolova. Bolela su me kolena, tetive, mišići, ali sve to je normalno. Sve to je očekivano. Znala sam da će biti naporno i bila sam spremna za to. Ali ultra je definitivno teža od porođaja.”

Kada se završava trka, kada je kraj, o čemu razmišljaš?

“Kada sam prolazila kroz cilj osećam kako me preplavljuju emocije i osećam sve je na mestu! Sve je kako treba da bude!

Ali cela ta noć je na mene ostavila snažan utisak koji još uvek opisujem samo sa dve reči: kao poezija, kao san!”

A kako telo reaguje nakon tolikog napora?

“Kad sam stala nisma mogla ni na stepenik ni sa stepenika. Mislila sam da se samo meni to dešava, ali kada se završila trka, svaki tkač je došao u pratnji osobe koja ga je držala ispod ruke. Ne možeš ni da hodaš. Nameste nas za slikanje, a onda se udalje, pa nam opet pritrče da nas prihvate.

Mene je ćerka bukvalno iznela uz stepenice i unela u stan! Napor je veliki, ali i zadovoljstvo!”

Šta je sledeće?

“Spremaću Balkanijadu u dvorani. Vraćam se na kratke staze, ali mislim da ovde nije kraj. Osećam da sa ultrom nisam završila.”

Da li je uobičajeno da kratkoprugaš trči duge staze?

“Ne, definitivno nije. Ko me god sretne od ljudi iz sporta pita me: “Šta ti je to trebalo!” Pa ljudi moji, to sam želela, to mi je bila velika želja. Nikada se nisam plašila da izmučim telo zbog porodice, posla, treninga… Znala sam da ću nekako to izgurati…”

I izgurala si i neću reći muški, jer samo žena može izložiti telo i porođaju i ultramaratonu…

“Pa primer je ova Ruskinja, Tatiana Maslova koja je stvarno genijalna. Ona je istrčala 231 kilometar za 24h – oborila je državni rekord Srbije za muškarce koji je 227,90 kilometra. Ona je inače taj dan pobedila i muškarce na Maratonu Maratona na trci na 24h.”

Da li bi ultramaraton preporučila svojoj deci?

“Svima bih preporučila. To je takva životna škola! Tada shvatiš da možeš sve! Nema prepreke, samo ideš, svaki korak se broji i svakim korakom si bliže cilju!

To je energija koja toliko puni čoveka, i ne znam da li će ikada nestati.”

Izvor: stil.kurir.rs