Ko god je praznog stomaka, u prepodnevnim satima, prošao potezom od bioskopa Balkan ka Domu omladine, teško da je odoleo mirisu bureka, pogačica i čuvenih kifli. Odmah niz par stepenika, kroz stara drvena vrata, punih 59 godina tu ga je sačekalo toplo, tek iz peći izneto pecivo. Ponuda ograničena na svega nekoliko artikala, ali samo tako majstori mogu da garantuju da će u svakom momentu biti sveže i spremno. Pekara Čarli zvanično je najstarija preduzetnička radnja u Beogradu.

Vlasnik je danas osamdesetdvogodišnja Nadežda Simovska Spasović, ali je pekarska priča ove porodice krenula mnogo ranije. Od njenog svekra Radomira Spasovića.

Prvu pekaru pokrenuo je u Skadarskoj ulici. Tamo se peklo pecivo još od 1942. godine, a Beograđani je provereno znaju po gulašu u lepinji. Tu je ona na istom mestu i dalje, ali je u Agenciji za privredne registre upisana 2004. kao godina osnivanja, dok se Čarliju staž broji od 24. septembra 1964.

Svekar započeo posao

„Svekar je držao pekaru dole u Skadarskoj ulici“, priseća se Nadežda. „Imao je četiri sina. Najstariji Jovan, Sreten, Spasa i Toma. Dvojica sinova su se odvojila i posao nastavila ovde, a dvojica su ostala dole. Sada je u Skadarliji posao nastavila ćerka moga devera Jelena, koja je inače stomatolog“.

Nadežda je nasledila supruga Sretena.

„Sva braća su umrla. Moj Cuca 2007. godine. Tako su ga svi zvali još od detinjstva“, kaže Nadežda. „Mi smo na ovom mestu od 1964. Ovde je pre toga bila poslastičarnica. Poslastičar Ćata nije imao naslednika i kad je došlo vreme da se penzioniše, opština je nama dodelila prostor. Ćata je do smrti dolazio ovde“.

Vlasnica Čarlija ima sertifikat poslastičara i pekara, ali nije spremala pecivo. Najveći deo karijere bila je bilansista u Elektrotehni.

„Radila sam u državnoj službi. Tek sam 90-tih prešla ovde, kada je nastao haos po državnim firmama“, seća se Nadežda Simovska Spasović. „Išla sam da polažem ispite, ali nisam morala da radim. Uvek smo imali dobre majstore. Po zakonu sam supruga mogla da nasledim i bez sertifikata, ali nisam htela da rizikujem. Šta ti ljudi da rade, ako ne opstane pekara. Ostali bi radnici na ulici. I oni su meni pomogli. Uvek“.

Porodični biznis je postao porodična priča i za neke od radnika. U pekari je ukupno sedmoro zaposlenih – vlasnica, dve radnice u prodaji i četvoro u proizvodnji. I skoro svi su tek druga generacija zaposlenih u skoro punih šest decenija tradicije ove pekare.

Ne menjaju ni radnike, ni majstore

Ljiljana Ilić punog osmeha dočekuje mušterije. I tako već 34 godine.

„Ovde sam počela da radim 1990. godine. Imala sam 18 godina“, ističe Ljilja. „Doveo me je ujak Mileta. On je bio glavni majstor“.

Miletu je zamenio Milun Ilić.

„Tu smo se Milun i ja upoznali. I venčali“, dodaje Ljilja. „On je nasledio moga ujaka, kada se ujak razboleo. Imamo dva sina, ali oni se bave kompjuterima. Suprug je do letos bio glavni majstor. Sada ga je nasledio kolega Đemal Velija. To su tri majstora za sve ove godine. Mladi kolega je ovde 10 godina, a sada je majstor.“.

Lijljanina koleginica Sanja Gligorić je došla pet godina posle nje.

„Ova pekara ima dušu, stvarno je tako“, uverava nas Sanja. „Priznaju ljudi da nekada dolaze samo da bi im lepo počeo dan. Radimo i volimo svoj posao“.

Jedini tajni sastojak njihovog testa, kažu uglas, je ljubav.

„Nema aditiva“ garantuje majstor Đemal. „Sve je domaće, bez dodataka. Kifle neće pozeleneti ako odstoje“.

Čarli ne menja radnike i majstore, ali ni mušterije ne menjaju njega.

„Godinama smo ovde, tako da vdimo kako se smenjuju generacije mušterija“ ponosna je Ljiljana Ilić. „Prenose naviku sa kolena na koleno. Počnu da dolaze kao deca, a danas dovode svoju decu. I kada se odsele, ne gube naviku. Navraćaju i dalje“.

Tri aduta za mušterije

Konkurencija je skoro po pravilu batalila kifle, a pogačice i burek tek su promil ponude. Sendviči, pice, pite, kolači, rolnice, mrežice… Pojedini uveliko nude i kuvana jela. Čarli šestu deceniju ispraća sa bukvalno tri artikla u ponudi.

„Mi pravimo kifle, pogačice i burek“, pojašnjava nam Nadežda. „Ne možemo više, a da garantujemo da ćemo održati kvalitet. Ovaj lokal ima svega 60 kvadrata. U tih 60 kvadrata je i radionica i magacin i prodavnica. A sama peć je ogromna. Radili bismo mi i dve smene, ali treba onda noću da primam robu. Nemamo gde da je smestimo. Tri proizvoda mogu stalno da se izbacuju“.

Mušterije skoro bez pauze stižu u pekaru. Radnja se isprazni tek na koji minut. Čim se upali zeleno na prelazu u Braće Jugovića, nastavi se priliv.

„Uvek imamo gužvu. Možda leti malo osetimo da je manje ljudi, ali neznatno“, kaže nam vlasnica Nadežda. „Osetili smo, međutim, kada su pomerili prelaz i stavili nam ogradu na trotoar. Prepolovio se promet. Uvek krećemo u šest ujutro da radimo i radimo do 16 časova. Majstor mora ranije da počne. On kreće u 3.30 svako jutro“.

Nadežda se ne da godinama. Ima 82, ali svaki dan dolazi u pekaru. Od Slavije je, kaže, samo tri stanice prevozom.

„Svaki dan sam tu. Makar četiri sata. Dođem i po snegu i po kiši. Nigde mi se ne žuri u ovim godinama. Vidim se sa knjigovođom. Vidim kolege. Nisam ja gazdarica, ja sam njima koleginica. Ja to ne volim. Na papiru sam poslodavac“, priznaje Nadežda.

Ova pekara je punih 16 godina zapravo bila bez imena. Renovirali su je 1980. Glavni ukras stigao je iz Pariza – fotografija Čarlija Čaplina. Ona i danas visi na zidu, ali je lik čuvenog glumca i na ulazu.

„Suprug je obožavao burleske. Neprekidno ih je gledao“, otkriva nam Nadežda. „Imao je mnogo filmova Čarlija Čaplina na video kasetama. Kada nam je prijatelj doneo fotografiju, dobio je ideju i za ime pekare. Krstili su je Čarli. Skoro je bila Čaplinova unuka u Beogradu, ali nije stigla da nas poseti. Najavila je jedna žena, ali nije došla na kraju“.

Bombondžijska radnja možda i starija

Nezvanično, najstarija zanatska radnja u Beogradu verovatno je Bombondžija Bosiljčić u Ulici Gavrila Principa. To je treća generacija majstora. Bombone je počeo da pravi Branislav Bosiljčić 1936. u Ustaničkoj ulici. Selio se više puta, pa se menjala i registracija radnje.

Iz Ustaničke ulice je otišao u Obrenovac, a odatle na Savski venac – u Savamalu.

Taksisti u većini

Podaci Agencije za privredne registre pokazuju da su među najstarijim preduzetnicima u Beogradu najbrojniji taksisti.

U prvih 10 po starosti – njih je čak osam. Svi su osnovani u rasponu od 1968. do 1972. Posluju u skoro svim beogradskim opštinama – jedan na Voždovcu, jedan na Vračaru, tri na Zvezdari, po jedan u Rakovici, Savskom vencu i Kaluđerici.

Među najstarijim preduzetničkim radnjama je i jedna koja se bavi kopiranjem i presnimavanjem na svim materijalima. Posluje od 1971.

Tekst: Aleksandra Bulatović
Foto: Hristina Kovačević
Izvor: forbes.n1info.rs